|
         |
 |
Negde na 16-17 km od Kragujevca nalazi se planina Bešnjaja (oko 550 m nm), na površini manjoj od Gledićkih planina, Rudnika i Kotlenika. Ipak, ovo brdo koje sa istočne strane zatvara kragujevačku kotlinu, krije bajkovito srce. Radi se uglavnom o bukovoj šumi, koju država revnosno seče, iskorišćava, odnosno brine o njoj. Međutim, zbog loših, makadamskih prilaznih puteva, Bešnjaja je sklonište za istinske ljubitelje prirode. Za planinare, izviđače nema tu ništa neotkriveno ali ipak malo je ljudi, koji istinski poznaju ovu planinu. Potoke i bujice prikuplja rečica Bešnjajka (ne zove se tako ali meni je to ime najprikladnije). Teško je reći da se radi o reci, više potoku ali je sebi napravila duboku i strmu klisuru. Pisao sam već o ovim terenima, to svakako dovoljno nije. |
Borov vrganj, tako redak u okolini Kragujevca.
|
|
Druga polovina jula, u okolini Kragujevca je uglavnom bila slaba, što se hrasta tiče. Ni bukva nije bila bolja ali je na Bešnjaji, u dva navrata, lokalno palo mnogo kiše. Videlo se to po nanosima i kršu koje su bujice nagurale. Ne očekujući previše, otisnemo se mi (Goca, Milan, Zvezdan i ja) u srce Bešnjaje. Zbog dobrim delom makadamskog puta, putovanje zna da traje i čitav sat. Zvezdan vozi malkice brže nego što dopušta teren, pa se povremeno čuje zvečanje kamenja u bubregu i pršljenovi koji nanovo traže svoj položaj. Glave nam se kreću kao u onih tigrića, što su nekada u kolima pozdravljali vozače za zadnje police. Sve u svemu, prijatna vožnja. Kako je bilo rano i pomalo smo bili pospani, ovo nam je baš trebalo.
|
Retka zverka, Sarcodon leucopus.
|
|
Jedan loš makadam, pa skrećemo na mnogo gori. Rastinje je gotovo zatvorilo put, kupina i bagrem šibaju kola. Ako otvorim prozor, dobiću po nosu. Nevidljiva tabla nam govori da ulazimo na teritoriju čudesa. Put je drugačiji, šuma je drugačija, nebo je drugačije. Da li smo se mi promenili? Sigurno, na bolje. Kola zaustavlja nepoznata sila, izlazimo, dišemo, gledamo. Šuma je tako savršena da ništa više nemam da poželim. Cokula gazi šumsku stelju, nežno da je ne povredi, da nas prihvati. Još se oseća jutarnja svežina ali dan će biti vreo. Nema dosadnih insekata, tiho je. Velika kiša je ponajviše pokrenula vrganje, ima ih pored puta, kao bela kafa, slabija il’ jača. Smeđe kraljevke (B. Appendiculatus. Još nisam prihvatio nove rodove i teško da ću. Ako molekularni mikolozi po istom principu dohvate rod Cortinarius, možemo očekivati barem stotinu novih rodova.) rastu pored šumske staze, po dve, tri u busenu. Sirnjaja se posvuda prostrla, ovo je njena godina. Lisičarke nema, nikada je u bukvi nije ni bilo u velikim količinama ali opet, mnoge retke lisičarke rastu baš u bukvi (pogledati izveštaj sa izložbe 2014.). Puno je maslinastih, romelovih i tvrdih crvenih zeka.
|
Prvi susret, Hydnellum compactum.
|
|
Kada uporedim onu prazninu u hrastu, ovo je čudo, naša privatna, zalivana bašta. Nekako smo se raštrkali, sam sam u šumi. Toliko mi je lepo da sam se sav raspilavio. Ipak ćutim, poštujem, divim se. Šuma svakako oseća i procenjuje svakog posetioca. Micelijum mikorizne gljive je najčešće uvezan sa više stabala. Struji voda, minerali, šećeri, hormoni, enzimi, informacije. Istinski šumski internet. Kada se poseče stablo, šuma se zatrese, gljiva se skupi i zaćuti. Prostije da kažem, u sveže sečenoj, proređivanoj šumi nemojte tražiti mikorizne gljive, biće ih malo, najčešće nimalo. Ovaj deo šume je srećom zacelio, ne pati, nema svežih panjeva. Visoko gore bukove krošnje nas štite od sunce, vetra, kiše, stabla čuvaju vlagu, zemlju, poštenje. Ko u ovakvoj šumi može da satire premlade vrganje, treba duboko da se zamisli, zašto se zove gljivarom i šta mu to piše u statutu. Srećom, zbog prilične nepristupačnosti čini mi se da je ovde manje kombajnera, kratkovidih istrebljivača.
|
Bila je jedna, bila je sama, zelena pupavka.
|
|
Sve smo dublje u šumi, čistu bukovu stelju mestimično zamenjuje trava. I u njoj ima vrganja. Uzimam nekoliko preslica, pupavki i muhara za mozganje. Vreme je da se ponovo siđe na put. Sedamo ponovo u kola, nastavljamo sa drmusanjem. Ubrzo, čini se da smo na najnižoj tački puta. Dole ispod se čuje Bešnjajka. Danas nije besna, kakva je bila pre desetak dana. Rešili smo da promenimo stranu, silazimo u nepoznato. Hvatam se za rastinje, zglobovi se savijaju do krajnjih granica, ovo je teren više za alpiniste nego za gljivare. Na debelom tepihu mahovine, u čistoj bukvi, izviruju crveni turci. Vrsta koja raste u hrastu i bukvi nekada se zvala L. quercinum, danas to neki ne priznaju. Kako god, ova vrsta gotovo ne tamni na preseku i za razliku od većine gljiva iz roda, jako je ukusna (prvi put sam probao dva zrela ali čvrsta šešira). Nikada ovu vrstu nisam video u bukvi. Kotrljamo se dalje. Između stabla i kamena, u procepu, borov vrganj. U pomenutim borovima smo ga našli samo jednom (na Jelici), inače uvek u bukvi. Vrućina je tolika da su vrganji veoma brzo zreli, toliko brzo da su gotovo bez crva. Neobično za leto. Na žalost, ovi borovi su svi od reda bili kao sunđeri puni vode i po šeširu i cevčicama, plesnjivi.
|
Retko se viđam sa smeđom kraljevkom (B. appendiculatus).
|
|
Čudna, čarobna padina, nalazim po prvi put svetle, glavate ježice, ispostaviće se, Hydnellum compactum. Naše padanje se završava u samom koritu Bešnjajke. Velike stene, mali vodopadi, stabla iz kamena. Toliko je bajkovito da mi se stvari priviđaju ili bar vitopere. Savršena tišina, isključenost od svega, izgubljenost. Iz tri različita pravca pristižu ostali gljivari iz priče. Sedimo, ćutimo, mi kratkotrajni pozajmljivači ove lepote, netaknute, ranjive. Jedna oznaka na stablu govori da su ovde planinari povremeno gosti. Dobro je, srodne duše. Skoro u vodi, između dve stene, veliki vrganj. Neverovatno gde sve micelijum isplete svoju mrežu.
|
Bela kafa, sa više mleka.
|
|
Da li smo ostali minut ili sat, ne znam, osećaj je bio vanvremenski. Ostalo je sada da se uzveremo uz ovu strminu. To nas podseća da smo već vremešni gljivari (Zvezdan nije) i da ne možemo pustiti uvek i potpuno želji da vodi telo. Polako ćemo. Ionako na ovoj, čini se vertikalnoj strani, raste puno retkog gljivljeg sveta. To mi potvrđuje nekoliko zrelih primeraka Sarcodon leucopus. Video sam ih do sada samo dva puta. Bilo kako bilo, još uvek nas čeka uspon. Vrućina već pritiska, u zasedi nas čeka gore. Nogu pred nogu, ruku po ruku, nabadajući štapom, polako se uzdižemo. Evo nas ponovo na putu. Iz bajkovite opijenosti, trže nas dobro poznati zvuk. Ako se iza krivine pojavi princ (za Gocu) ili princeza, nosiće izgleda motornu testeru. Jedino smeće koje nalazimo ovde se kantice ulja, plastične boce benzina i vode. Zna se ko ih je nenamerno zaboravio u šumi.
|
Prvi put u čistoj bukvi, Leccinum quercinum.
|
|
Umorni smo ali to ne osećamo. Korpe su vremenom otežale. Puno smo mladih vrganja ostavili, pokrili, pozdravili. Kako mesto nije baš napadnuto, velike su šanse da ispune zadatak za koji su i stvoreni. Dan se već prevalio preko polovine i vreme je za otrežnjenje. Ipak, u povratku stajemo na još jedno tajnovito mesto. Skrivena, prostrana, potpuno ravna terasa, čeka nas duboko ispod puta. Mesto za meditaciju, metafiziku. Skriveni paprati sa jedne strane, dva ogromna vrganja pojaviše se ispred mene. Rastu iz iste tačke, bratski i samo što se nisu preturili. Na ovom posebnom mestu, u zavetrini velikog stabla, razvila se zelena pupavka, carskih dimenzija, danas jedina u šumi. Praznik za oči. Na mnogim, nagriženim šeširima vrganja nalazimo tragove zuba i sitan, duguljasti izmet neke fungivore. Šumskih ljubitelja gljiva ima mnogo ali u ovom slučaju mislim da se radi o voluharicama ili još verovatnije o puhovima.
|
Bela bukovača je prilično česta na Bešnjaji.
|
|
Moramo nazad. Korpa mi je puna zanimljivih gljiva, sigurno nekoliko novih vrsta za mene. To je baš retko posle dvadeset godina gljivarenja. Znači magija gljiva me čeka i kući.
|
|
|
